Након најезде Хуна средином V века долази до постепене консолидације власти источног римског царства на простору Балкана. Као завршна фаза тог процеса од треће деценије VI века, за време византијског цара Јустинијана (527 – 565), у оквиру обнове граничних области царства, у унутрашњости Балкана је изграђен (обновљен) читав низ утврђења, насеља и рефугијума. На нашој територији констатовано је и сондирано више локалитета – градина из овог периода (Ћава у Лису, Соколица у Остри, Градина у Вучковици, Стојковића градина у Вичи). Највећа и најзначајнија од њих као управно седиште региона је Градина на планини Јелици, подигнута на висинским положајима ван правца главних комуникација. Ове утврђене структуре различитог карактера ипак не трају дуго, живот на њима прекида се почетком VII века коначним насељавањем Словена.

Различити аспекти краткотрајног али динамичног живота рановизантијских градина у поставци музеја представљени су налазима са Градине на Јелици. На основу изложених функционалних делова одеће и накита (копчи и фибула) стиче се утисак о начину одевања овог периода, гвоздени алат и посуђе од камена документује привреду и свакодневне активности становништва тог доба. Налази са симболима крста (допрозорник од камена из Базилике А) или остаци фрескописа из крстионице Базилике Ц јасно указују на доминантну припадност хришћанској вери насељеника Градине.