Трагови живота из античког периода у Чачку и околини одавно привлаче пажњу истраживача старина. Међутим, и поред одређеног броја налаза и података, све до откривања терми у центру града није се много знало о овом раздобљу. Каснија истраживања пружила су читав низ значајних налазa, где се на првом месту издвајају епиграфски споменици пронађени у центру града и најближој околини, који су потрдили да је у периоду од средине II до средине III века овде постојао значајан административни центар, седиште консуларног бенефицијара и логор друге кохорте Делмата (cohors II Delmatarum). Издвојена су и два насеобинска комплекса – у центру и на западној периферији града, оквирно приписана раздобљу од краја III до средине V века.
Последња археолошка истраживања на ободу савременог Чачка, обављена су непосредно уз новоизграђену цркву посвећену Успенију Пресвете Богородице. Археолошка истраживања започела су другом половином 2001. године у организацији Народног музеја у Чачку. Током наредних година истраживања су попримила систематски карактер и у различитом обиму су, без прекида, извођена до 2007. године.
На истраженој површини од око 620m2 констатовано је постојање археолошких остатака из различитих раздобља. Најстарији трагови живота припадају прелазном периоду из бронзаног у гвоздено доба и потичу из слоја у коме су пронађени уломци грнчарије, грумење кућног лепа и животињске кости, али не и насеобински објекти.
Млађи културни хоризонт припада античком периоду и карактерише га постојање два стратиграфски јасно издвојена слоја. Старијем слоју припадају темељи два већа објекта, од којих је један откривен у целини – објекат II (димензија 7,75 х 11 m), а други тек делимично - објекат III (дужине 14 m). Грађени су од ломљеног камена и облутака, везаних блатом или слабим кречним малтером, очувани у висини једног или два реда камена. Овим објектима стратиграфски одговарају и остаци шест полукопаних обjеката, истражених у њиховој непосредној близини. На основу покретних налаза, већином уломака грнчарије и појединачних налаза предмета за свакодневну употребу, оквирно би се могао датовати у раздобље II-III века.
Током III века (вероватније не пре његове средине), овом простору је промењена намена и почиње да се користи за сахрањивање. Некропола је формирана око квадратне грађевине – објекат I, димензија 5 х 5 m, очуване само у нивоу пода и темељној зони. Оно што ову грађевину чини изузетном јесте разноврсност и лепота њеног архитектонског украса. Делови фасадне декорације коју су чиниле различите варијанте стубова са коринтским капителима, богато украшени архитрави и венци, затим архиволте украшене приказом барске птице која у кљуну држи змију, као и изузетно обликоване акротерије, пронађени су у слоју шута насталог темељним рушењем. Целокупни украсни ансамбл указује на репрезентативност грађевине, али слаба очуваност онемогућава поуздано одређење намене са којом је подигнута. Грађевина је могла имати меморијални карактер, као монументална гробница значајног припадника локалне заједнице и чланова његове породице, али се не може искључити и могућност да откривени остаци припадају мањем храму.
Времену сахрањивања на некрополи стратиграфски одговара и траса под калдрмом која највероватније представља остатке пута којим се приступало некрополи и грађевини у њеном средишту. По начину сахрањивања и погребном обреду некропола је биритуална. На истраженој површини откривена је 71 гробна целина, од којих је 51 припадала покојницима спаљеним после смрти, док су у 20 гробова покојници били скелетно сахрањени. Међу гробовима са спаљеним покојницима, у 32 гроба су остаци покојника након кремације похрањени у гробне јаме, док су се у 18 гробова налазили у керамичким урнама. Само у једном случају су остаци спаљеног покојника положени унутар мање конструкције направљене од опека. Највећи број спаљених покојника похрањен је у једноставним гробним јамама вертикалних ивица и равног дна, кружне, квадратне или правоугаоне основе. Ни у једној од истражених јама нису констатовани трагови опаљивања страна или дна.
На основу налаза у гробовима, трајање сахрањивања на некрополи оквирно се може определити у раздобље од друге половине III до у другу половину IV века. Налази новца показују да је најинтензивније сахрањивање било у раздобљу од владавине прве тетрархије до времена наследника цара Константина. Током тог периода практикована су оба погребна обреда што ово гробље чини специфичном, будући да је у то време прелазак на искључиво скелетно сахрањивање био већ уобичајен. Нарочито је особена касна појава урни, што ово гробље разликује и од уобичајених некропола са спаљеним покојницима типа Мала Копашница - Сасе. Чини се да највише сличности има са касноантичким некрополама истраженим на простору југозападне Србије и северне Црне Горе (Радоиња, Коловрат, Комини), где је такође констатовано позно сахрањивање покојника у урнама. На крају, поставља се и питање порекла локалне заједнице која се сахрањивала на овом гробљу. Да ли је то аутохтона популација која конзервативно чува своје погребне обичаје или се ради о становништву које је у неком моменту пристигло са стране? То је само једно од питања која се постављају у вези са овом некрополом, а детаљна анализа која предстоји требала би да пружи одговоре на њих. Циљ ове изложбе је да прикаже прелиминарне резултате теренских радова и укаже на разноврсност покретних налаза, до коначне публикације свих резултата археолошких истраживања обављених у порти цркве Успенија Пресвете Богородице.