Први српски устанак, подигнут 14. фебруара 1804. године у Орашцу, врло брзо је захватио чачански крај. Под командом Кара-Ђорђа Петровића ослобођен је 18. марта Рудник. Чачански Турци, пристигли у помоћ рудничкој подсади, ужурбано су кренули натраг. У тешкој ноћној борби са српским заседама изгубили су око 200 војника. Многи су страдали у Морави, у страху да их на обали не затекне устаничка потера. Већ сутрадан почели су да напуштају своју касабу. Устаници су под командом Лазара Мутапа и Милића Дринчића ушли у варош 5. априла 1804. Према предању, шанац и џамију тукли су топовима.

У устаничким борбама у долини Западне Мораве у току наредне године истакле су се старешине чачанског краја: прота Милутин Илић Гучанин, старешина Пожешке нахије, и Рака Левајац, члан Правитељствујушћег совјета. У пролеће 1807. из Чачка је Милан Обреновић са својим помоћником Лазаром Мутапом управљао целом југозападном Србијом. Под командом својих војвода, Чачани су учествовали у великим биткама на Мишару, Делиграду, Ужицу, Београду, Сјеници, Суводолу …

Чачак је 1808. године имао 250 становника. У шанцу око цркве налазила се стална посада са два топа. Почетком 1809. први пут се помиње варошка школа. Учитеља је имало и село Заблаће. За време устанка подизане су нове и обнављане запустеле цркве и манастири. Значајна пажња је посвећена и обучавању војника. У Гучи је егзерцир-мајстор Прока Славонац неко време учио војним знањима Драгачевце. Када је турска војска 1813. године напала Србију са свих страна, у одбрани тековина устанка учествовали су и устаници из чачанског краја. На Златибору је крајњим левим крилом војске командовао војвода Милош Обреновић. Војводе Лазар Мутап и Арсеније Лома налазили су се на Делиграду, који је остао у њиховим рукама и после пада Београда.

Најважнији предмети везани за овај период су јатагани, кубуре, мазалице и богослужбене књиге.