Почетком XX века Чачак је био седиште Десетог пешадијског пука, који је настављао традиције истоименог батаљона стајаће војске, формираног после Другог српско-турског рата 1878. године. Указом од 27. марта 1897. претворен је у пук, а две године касније добио име "Таковски". На стално становање у Чачак прешао је 1903., изузев 2. батаљона, који је до балканских ратова остао у Горњем Милановцу.

У Првом балканском рату Десети пешадијски пук I позива мобилисан је у Чачку и свечано испраћен на фронт. Са Авлаџинице војска чачанског гарнизона неколико пута је одлазила у рат, али се никада до тада није вратила са толико успеха и остварених вековних тежњи. Пук је наступао у саставу Шумадијске дивизије I позива преко Косова и после мање борбе код Тенеждолског теснаца учествовао у ослобађању Призрена и Ђаковице од Турака. У саставу Шумадијско-албанског одреда пробио се кроз беспућа и учествовао у поседању Албанског приморја.

Десети пук II позива учествовао је новембра 1912. у заузимању Новог Пазара и борби на Ђурђевим ступовима. После завршених операција био је на посадним дужностима у Метохији.

У Другом балканском рату 1913. Десети пешадијски пук I позива се истакао у битци на Брегалници. На јуриш је заузео Дренак и учествовао у гоњењу Бугара, које се завршило поседањем Рајчанског рида. Одавде је упућен на Власински фронт, где је Десети пук II позива већ водио успешне борбе на Грамади, Босиљграду и Царици.

За заслуге у Другом балканском рату Десети пешадијски пук "Таковски" II позива одликован је Орденом Кара-Ђорђеве звезде са мачевима IV реда, а Десети пук I позива Златном медаљом за храброст.

После демобилизације Десети пук кадровски упућен је у Призрен са задатком да обезбеђује границу. Крајем септембра 1913. водио је борбе са побуњеним Арбанасима код Љум-куле, Ујмишта и Бицана. У гушењу побуне учествовало је и мобилисано људство првог позива.

Одликовања принца Ђорђа Карађорђевића, припадника 10. Пешадијског пука, униформе Радивоја Филиповића, војводе Петра Бојовића, као велике реткости, као и сабља коју је војвода Степа Степановић добио приликом освајања Једрена 1913. године најрепрезентативнији су предмети овог дела сталне поставке.