Појава фотографије условила је велику промену у људском поимању прошлости. Увек је постојао својеврстан отпор веровању у историју, осим у облику мита. Са појавом фотографије све се мења, јер се по први пут прекида тај отпор, а прошлост "постаје сигурна" колико и садашњост.

Често се говори да "фотографија не лаже", јер је људи сматрају поузданијом од речи, што је резултат мешања значења термина "видети" и "знати" као део пртљага европске културе засноване на утицају позитивизма и емпиризма, становишта да се свет може схватити и разумети посматрањем и да се реалност може сазнати чулима (доминантно је чуло вида), што условљава веру у оно што видимо. Због раширености веровања у објективност фотографије она постаје опасан и моћан медиј и део бирократског апарата "трију великих инстанци живота и смрти" коју модерна држава обезбеђује кроз установе правде (полиција, тужилаштво, судови), војске и медицине.

Међутим, фотографија није одраз реалности. Визуелна порука слике, ма колико била тачна, није нужно и истинита. Фотографија је заправо резултат техничко-технолошких карактеристика снимања и културних кодова епохе у којој је настала.

Када се размишља о пропагандној употреби фотографије у социјалистичком периоду (1944-1990) важно је нагласити да ни пре ни касније фотографска слика није била самосвесни масовни визуелни медиј који је своју реторику ставио у службу пропаганде утопистичке идеје о преображају стварности и изградњи новог човека. Иако по многим обележјима посебан, овај период је заправо само део развоја масовних комуникација, масовне културе и изградње друштва спектакла, што је започето још између два светска рата.

Код комуниста је постојала јасна свест о моћи фотографије. Кроз одабране снимке стварала се пожељна слика друштвене стварности и њених твораца, баш онако како је прокламовала идеологија.

Детаљно контролисана и усмеравана, стваралачка примена фотографије доживела је у том периоду свој највиши стадијум. У тим снимцима нема ни примисли о коментару, упиту, неког посебног аранжирања призора нити случајно одабраног тренутка који би могао довести у питање званичну верзију и статус портретисане особе. Појединац је на овим снимцима другоразредан, важна је само припадност основној идеји. Крупно је сниман само шеф Партије и то на сасвим дефинисан начин. Канони су строго поштовани и приликом снимања и приликом објављивања фотографија.

Фотографије које се излажу потичу из разних извора. Најпре из званичних албума који су наменски створени како би сведочили о "политичкој моћи" режима, државе и идеологије.