Правник Ђуро Ђуровић (Горња Горевница код Чачка, 11. јануар 1900 – Београд, 2. април 1983) рођен је у земљорадничкој породици Чедомира и Наталије Ђуровић. Породица се пред балканске ратове из Горње Горевнице преселила у оближње Враниће. Ђуро је основну школу завршио у оближњим Миоковцима, а Гимназију у Чачку. Балкански и Први светски рат прекинули су редовно школовање. Студије права најпре је започео на факултету у Суботици, али се брзо пребацује на Правни факултет у Београду где је дипломирао 1924. године.
Као студент радио је у листу „Политика”, где га је уочио Никола Јоцић, власник рудника „Ресава”, који му је омогућио вешегодишњу стипендију за усавршавање у Француској, Великој Британији и Немачкој. Имао је задатак да научи како дневне новине делују на јавност западних земаља. Највише времена провео је у Француској и Британији, задржао се четири месеца у Немачкој, a у Женеви свега месец дана. Докторирао је права на Универзитету у Паризу 1928. године. Док је боравио у Француској постао је масон у ложи „Генерал Пење” у Паризу 1925. године. После повратка из иностранства 1929. приступио је београдској ложи „Доситеј Обрадовић” у којој је имао трећи степен.
Одмах по доласку из иностранства у Југославију служио је војни рок у Трећем артиљеријском дивизиону у Крагујевцу 1928-1929. где је добио чин артиљеријског поручника. У то време планирано је покретање новог дневног листа у Југославији, у коме је Ђуровић требало да ради као новинар што је омело увођење диктатуре 1929, па се запослио у Београдској општини где је обављао разне функције. Једно време био је и на челу Дикрекције за снабевање. Оженио се 1932. са Аном Палигорић (1907-1994), ћерком Илије Палигорића. Нису имали децу.
Као студент био је близак комунистима, а по повратку из иностранства заговарао је идеје монархизма. Био је члан Демократске странке, али није био политички активан до 1935. године, када се кандидује за посланика на листи ЈНС Богољуба Јефтића у свом родном Љубићком срезу. Није постао посланик, али је његова кандидатура одлучујуће допринела изборном поразу Љубе Давидовина у истом срезу. Једно време није био активан али убрзо поново постаје истакнути члан Демократске странке, и често политички агитује у Љубићком срезу, али није имао страначку функцију. Био је против Споразума Цветковић-Мачек из 1939, залагао се за политику Српског културног клуба и слободу штампе.
Немачку окупацију дочекао је у Београду, где је због припадности масонима пензионисан 19. маја 1941. године. Његова супруга била је власник стамбеног блока у Капетан Мишиној улици, што му је обезбеђивало приходе за живот. Окупациона власт привела га је 7. маја 1942. на испитивање у вези слободнозидарских активности, које није крио пред иследницима, што је био велики ризик пошто су нацисти прогонили масоне. Исте године прикључује се ЈВуО у завичају и добија дужност иследника у Другом равногорском корпусу капетана Предрага Раковића. Јавно је говорио 10. новембра 1942. на свечаној заклетви Другог равногорског корпуса и великом народном збору у селу Вујетинцима заједно са британским капетаном Питером Мајнардом са којим је блиско сарађивао.
Као припадник ЈВуО био је задужен за пропаганду према англосаксонским земљама и био је веза генерала Михаиловића са Слободаном Јовановићем. Од јула 1943. до почетка септембра 1944. године водио је радио-телеграфску станицу познату под називом „Демократска Југославија”, која је емитовала информације са планине Каблар. Слао је имена спасених америчких авијатичара у САД где их је југословенски амбасадор Константин Фотић прослеђивао медијима и родбини, чиме је имао важну улогу у операцији „Халијард”. Уређивао је и новине „Уједињено српство”, гласило равногорског покрета и руководио штампаријом. Био је у припремном одбору Светосавског конкреса у селу Ба 1944, а 28. јуна исте године изабран је за секретара Централног националног комитета у коме је био и председник политичког и организационог одбора. Учесник је Конгреса подземне демоктратске штаме, организованог 23-25. августа 1944. на планили Јелици. Пред сам слом ЈВуО у Србији Ђуровић је 24. јуна 1944. учествовао у активирању масонске ложе „Равна гора”, као још једном покушају да се обезбеди подршка западних Савезника.
По доласку мисије „Ренџер” америчког пуковника ОСС-а Роберта Мекдауела 26. августа 1944, био је задужен да испред ЈВуО утиче на промену савезничке политике. Није се повукао у Босну са главнином снага ЈВуО, већ је капетаном Раковићем остао у западној Србији. Крајем 1944. распустили су војнике, Раковић је извршио самоубиство, а Ђуровић се до 8. јуна 1945. крио у бункеру саграђеном код куће Крсмановића у Срезојевцима. Сам се пријавио новим властима како би се избегле репресалије према породици која се бринула о њему.
На процесу пред Вишим војним судом 1945. осуђен је на 20 година затвора са принудним радом и 10 година губитка политичких и грађанских права. Само суђење преношено је преко радиа. Током робије био је неформални идеолошки предводник равногорских затвореника. Због отпора управи и задржавања политичких убеђења често је кажњаван, тако да је провео 24 месеца у самици. Аменестиран је 1962. али је поново ухапшен 1973. и следеће 1974. осуђен на пет година затвора због наводног писања „обавештајних елабората” и писама, као и везама са „четничком емигрантском организацијом”.
Током боравка на слободи никада није могао да се запосли. Зато се бавио преводилаштвом, али није смео да се потписује својим именом. За преводе прича о Доктору Дулитлу користио је псеудоним, а књиге су штампале „Дечије новине” у Горњем Милановцу. Ђуровић никада није напустио своја идеолошка уверења, познанике, везе са масонима. Одржавање контаката са демократским светом и за лагање за либерализам били су прави разлог за другу осуду и робију. На притисак америчког председника Џима Картера пуштен је из затвора пред заседање КЕПС-а у Београду 1977. године. Није дуго живео на слободи. Умро је 1983. године у Београду.