Десети пук II позива у септембру и октобру 1914. водио је борбе на прилазима Дрини, а затим код Хан-Пијеска. У саставу Ужичке војске био је и један батаљон Десетог пука III позива.

На српском фронту у првој половини 1915. завладало је затишје после великих пораза Аустријске војске. Десети кадровски пук и Десети пук I позива били су у Београду, а Десети пук II позива на полжајима изнад Ужица. Ране задобијене у току предходне године с тешком муком су лечене.

На северној граници Србије Десети кадровски пук под командом потпуковника Миливоја Момчиловића дочекао је удружену офанзиву аустроугарске и немачке војске. У градском подотсеку одбране Београда својим јунаштвом су надмашили античке обрасце храбрости јуришајући на непријатеља, кога је у форсирању великих река подржавала моћна артиљерија. Губици пука били су око 1500 војника и 26 официра. Нови су уследили током борби у отступању и преласка снегом завејаних Албанских планина. Њима се на овом путу придружио Десети пук I и II позива после тешких борби са Бугарима на Источној граници. Део трећег позива учествовао је у борбама на Смедеревском отсеку, а део у околини Чачка, који је заузела десета Аустријска брдска бригада 1. новембра 1915. године.

После повлачења преко Албаније и опоравка у Бизерти и на Крфу од људства из Десете пуковске команде формиран је један пук. На Солунском фронту водио је борбе на Голом Билу, Ветренику (1916), Облој Чуки и Западном Ветренику (1917). У априлу следеће године јуришна одељења Десетог пука извела су препад на Облу Чуку. У бици на Добром Пољу 15. септембра 1918. са осталим јединицама Шумадијске дивизије заузео је Западни Ветреник и пробио непријатељски фронт. На крају рата само је прошао кроз већ ослобођен Чачак на путу за Сарајево, где ће остати до краја свога постојања.

Најважнију целину овог дела поставке чине предмети везани за мајора Драгутина Гавриловића, али и многи други артефакти који потичу од официра и војника из чачанског краја, учесника Првог светског рата.